Грчки математичар Аркутас је једном описао принципшрафови. У првом веку нове ере, Медитеран је почео да користи шрафове за дрво у вијчаним пресама, које су могле да истискују маслиново уље из маслина и праве вино од грожђа. Пре петнаестог века металшрафовису се ретко користили као причвршћивачи у Европи. Рибчински (Рибцзински) доказује да су ручни шрафцигери, шрафцигери постојали у средњем веку (најкасније 1580. године нове ере), али тек у осамнаестом веку су коришћени причвршћивачи са навојем и почели да се широко користе. Пре него што су причвршћивачи са навојем били широко коришћени, постојало је много различитих начина затезања. Углавном се односи на обраду дрвета и ковање, а не на машинску обраду. Пре средине деветнаестог века, бродови су се градили помоћу клинова, клинова или заковица. У то време су били доступни и лепкови, али не толико колико их има данас. Тек у осамнаестом веку машине алатке су могле масовно да производешрафовида су метални шрафови постали уобичајени причвршћивачи. Технологија се развила око 1760-их и 1770-их, дуж два одвојена процесна пута, али су се убрзо спојила. У исто време, британски произвођач алата Џеси Рамсден (1735–1800), који је такође радио као резач и произвођач калупа, наишао је на проблеме са резањем шрафова. , а 1777. године изумео је први задовољавајући струг за завртње. Британски инжењер Хенри Модсли (1771–1831) познат је по популаризацији технике својим струговима са завртњима, који су били стругови из 1797. и 1800., укључујући и оловошрафови, слајдови. Комплети зупчаника су све стандардне пропорције индустријске производње. Он је објединио начин на који су браћа Вајат и Рамсден производили шрафове, користећи исте методе које су већ производиле обраду дрветашрафовиза производњу машинских вијака. Десет година касније његова компанија је и даље водећи бренд у области алатних машина.
